U drugom nastavku putopisa o Azerbejdžanu, Ivana C. nam je opisala toliko toga da sam bio na muci koji naslov staviti. Ipak sam se odlučio za zanimljivu priču o običaju kako majka traži pogodnu ženu za svoga sina. Da se ne iznenadite, ima tu i ispuštenih sapuna. Ostat ću na tome, a vi čitajte detaljanije u putopisu, pa donosite sami zaključke.
Od objavljivanja prvog nastavka, tenzije u kavkaskom čušpajzu su opet dostigle točku usijanja i rat se ponovno rasplamsao. Ne pada mi na pamet objašnjavati što se tu dešava, ali ne prestajem razmšljati o općem ratu o kojem se govori u Mahabharati, babilonskoj Enumi Elish i mnogim drugim starim zapisima. Nego, ostavimo se toga. Bitno je da nam se Ivana, na svu sreću, sigurno vratila, pa kroz njeno pisanje i mnoštvo slika imamo priliku saznati cijelu gomilu činjenica o ovoj nama egzotičnoj zemlji, koja se zasigurno ne nalazi na utabanim turističkim stazama.
Moram se pohvaliti da sam čak naučio i novu riječ koja će mi sigurno koristiti kod križaljki: “utepihljen”, izvedenica od “tepih”. Ako sam dobro shvatio (u što čisto sumnjam), ekvivalentni glagol bi tad bio “utepisiti”. I sad se ja pitam bi li Dubrovčani, koji isti artikal nazivaju “tapit”, govorili “utapitan” i “utapitati”. Inače, ako niste znali, sinonim od “utepihljen” je “ućilimljen”. Čovjek uči dok je živ (i opet umre kao bedak.)
Čega sve još u ovom putopisu nema – od liliputanaca i najmanjih knjiga, preko genetike tepiha, Velikog Oca, lokalnih good fellas (“dobri momci”), obitelji Nobel, do najdužih naftovoda, pa čak do hinduizma, Nietsche-a i Zaratustre, čijim vas mudrim izrekama uvodimo u drugi nastavak serijala.
“Nikad ne zaboravi, što se više vineš, manji izgledaš onima koji ne mogu letjeti”
„ Šutjeti je najgore; sve istine koje ostanu neizrečene, s vremenom postaju otrovne“